Отаџбина
1*
КРОЗ ШВАЈДАРСКУ
3
„моло" подиже праву „светдећу кулу". Швајцарци га у окодини већ и не зову другчпје него „Бе Рппсе ауес аоп агШ1епе" и при том свагда начпне ужасно озбиљно дице. Мадо даље угдедах један деп летњиковац пред којим смо јуче са свим изненада видеди једног старог познаника, кад смо ишли у Вевеј. Ја бејаху другим колима, кад на један пут видим да г. Херцег од Авале, којије седео у првим каруцама, поздрави некога, скинувши цидиндар. Погледамо ми, коме толику част указује једини арпстократ срнски по крви, кад ал нека жена у врдо скромном оделу од цица и са сдамним шешнром на гдави ше^е по трави поред друма. И нехотице машисмо се и ми наших капа, кад пројурисмо поред ње, и она нам пријатељски климну гдавом, а око усана дебдијаше јој тужан осмех. Познадосмо је одмах. То беше удовица српскога кнеза-мученпка, то беше Јулија Обренопићка ... У место круне сламни шешир, у место скиптра амрела! Оно дивно депо лице које се тако срећно смешидо и поздрављало на све стране пре 15 година кад је народ у тријумфу пратио каруце кнеза Мијаила преко Теразија у дворац српскога владаоца, оно лице у које смо ми — ондашњи дечаци гледали као у какву икону, сад Је већ остарело. Револвери и ножеви којпма су српски крвници наоружади топчидерске робијаше и остади измет српскога народа урезади су и на њеном дицу дубоке боре . .. Боже мој, каква ведичанствена појава беше та жена, кад јој ми, као ђаци бечки из Шумадије, одосмо једном у Бечу, у салезијанску улицу где је бечка налата Обреновића, да јој благодаримо на штедрој помоћи, коју баш тада Оеше указала београдској варошкој бодници, — а каква је сад! У тима мислима стигох на лозанску железничку станицу. Погдедам на сахат, 4 н 45. Још чнтаво по сахата времена. Одем да узмем билету. Затворено. Хајде се попије што год у ресторацији док отворе касу. Изби 5 сахата, од касира ни спомена. Пушим, ад седим као на игдама. Сказаљка на великом сату станице показује већ 18 минута, већ се чује тутњава женевског воза, и за некодико тренутака, ето га дојури у станицу — а на каси још никога нема. — Заустављање само два минута. Ко је за Берн, у кода! — разлегао се кондуктерски глас. Ја сиромах трчим на касу па опет к трену, не знам шта да радим, док један господин не спази која ми је невоља> па рече.