Отаџбина

ЈЕДНО ИИТЛЊЕ ИЗ ДИНАМИКЕ ПЕБА

601

„Ни једно ундулацијоно кретање које се простире из какве тачке или са какве равнине у безконачну средину,- не може се замислити без нанредујућег кретања појединих дедића масе. По томе дакде и но вибрационој и по емационој теорији има узрока да се маса сунчева смањује. А за што се она при свем том није смањила, по готову је решено овим што до сада рекосмо. „Екивалетно центрипеталном кретању дејствује зрачење сунца центриФугално." Когод је упознат, ма и не основно, са теоријом „светлости" тонлоте увидеће одмах, где лежи погрешка у овом тврђењу. Сваки зна да вибрацијоно кретање није кретање масе у напред већ само трентање — као што и сама реч већ казује — између извесних граница. Светлост и топлота и ако су кретање материје, материјални процес, опет нису кретање масеу нсшред, већ само трептање атома материјалних у извесним границама и са извесном брзином. Зраке сунчеве нису носиоци загрејане и светле материје са сунца већ само преносачи атомског кретања које је на њему. За то према вибрацијоној теорији светлости и механичној теорији топлоте нема узрока да се маса сунчева смањује услед испуштања светлости и топлоте. Не остаје дакле ништа друго до узети да је пад астероида на сунце довршио се и да сувце шаље још ону топлоту, коју су они некада падом на њему развили. То је тврђење немачког Физичара и Физиолога Хелмхолца тим оправданије што се зна да се падом астероида на сунце производи много више топлоте но што оно — при свом овако огромном зрачењу заиста шаље. Докле ће пак то трајати, у коликим се периодама времена врши пад астероида и какви ће козмични нроцеси наступити кад према закону гравитације све планете падну на сунце, то спада у ред оних питања која могу бити врло занимљива за приватне дискусије и задовољење ненаситиве моћи уображења човечијег ума , али никако као предмет научних и озбиљних расправа. Ту се може тврдити много којешта ; хипотетично поље потпуно је слободно , али иозитивно, не може се тврдити ништа, јер се не могу у напред погоднти све прилике које ће наступити кад се пад тих плаиета на сунце изврши. Као најглавнији резултат те сорте размишљавања може се поменути тако звана атрофија селене , коју је бранио п доказивао славни немачки Физичар Клаузије. По његовом мишљењу сви ће видови силе прећи најзад опет натраг у један вид, у топлоту. Наравно