Отаџбина

12

ПЗ МЛЕТАЧКЕ ПЛАВЕ КЉПГЕ

туђој држаои која уме лепо да иочастпује, рочи у којима нема ии наноса на иатриотизам а има једап ружаи звук себичности и издаје. Данас је забуна на српској страни, фино кихотаље подсмеха на страни млетачкој. Кнеже СтеФане, шта ли тп је памет запсло? Каквим су те мађијама опили лукавп Латинн те у зао час заборави како ће о твоме говору, — можда о нснотиуним одломцима твога говора, можда и о нетачном преводу твога говора, — једнога дана, ма то било иакоп четпрн века. да суди суревњнвп и иодозрнви народ српски?! Каква ли је ватра растопила кремен срца твога, којп јуче, онако хладан, иламен варница сииаше? Да није златна жеравица од цекина? Да лн сјај дпвно пзвежених панцера, или мекано блистање скерлетне кадиФе, да ли свила, да ли зибелини и мскши и скупљи од свиле н гадиФе, да ли златни иаси или 1,оласте аздпје? Да те није занела чаробиост оне јаве, што је као вилински сан, кад се звезде трепћући узму огледати у саФирном огледалу великог канала, клд сребрни месечина надне на нијацу светог Марка, кад се иросие по рујноме мраморноме лицу дуждеве палате, кад се проспе по кубетима и сводовима цркве Маркове, те све трепти као под тананом копреном од мекане срме, док на високом стубу гранитноме лав крилати стражу чува на свим овим чудом од лепоте ?! Или је то била чаробност силнија од сваке друге, чаробност млетачке виле какве са златнорусом косом, црним очима, млечним образима, малим устанцима, витким стасом, једне од оних вила које се рађају у овим мраморним позлаћеним дворовима, што су као из мора саморасло изникли? Ономад сп говорио као Оамсон у у пуноћи снаге своје, данас као Самсон коме је хитра Делила власи потсекла. Шта да мислимо о теби, шта да кажемо о теби ? Оној сладострасној атмосФери у ирестоници светске трговине, ономе заносноме блеску од процеђене раскоши може бити да сваки од тпојих потомака