Отаџбина

30

О С В Е Т А

„Амо ближе певче, попиј чашу ову, А на част ти злато, на част купа била, Па сад псвај песму, али песму ону Што се мојој Јели тако омилила!" Примаче се певац: „ево песме праве, Ти што хтедс жену да ми отмеш тако, Није мртав Драшко, дижи палош љути Таково се благо не добија лако!" И док тренут прође, а крвца је лила Мртав Мирко лежи, палошина љута Из његових груди, кроз Јелино срце У беснилу своме тражила је пута Сам војвода Драшко покрај њих је стао, Над мртвом се љубом тужно заплакао, Привуче је грудма и потпали дворе Да заједно с њоме у граду сагоре. Висок пламен лиже, колутови дима Повили се густи, у вис су се дали, Три је дана ватра прождирала бесно, Док дворови нису развалом постали. Међ камењем леже изгорена тела Тамо костур један, а даље од тога Два костура леже чврсто загрљени И лежаће тако до васкрса свога. * Млого је година прошло од тог доба И прошлост се сама у гробове крије Ал' згариште црно и сада се види, Толико година опрало га није. Још зидови стоје ватром опаљени Те кроз шуму вире ко црне авети, Да причају прошлост будућему свету За неверство жене, како ли се свети/ у^РАГУТИН Ј4</' ИЋ.