Отаџбина

(! С В К Т А

29

И стасу јој име приличило дивно Драшко ју је звао: „моја вита Јела!" Шпвео је с љоме у весељу тако, Нит је муке тешке, нит' аевоље знао Док га ни.је царе. ко јуначког сина, 11а душмане љуте у војну позвао. Шао га је било своје вите Јеле. А још више жао да не пође тамо, Кад јунаци мсгдан на бојишту деле, Нн оп један неће да остане само. И далеко оде, ко бн знао гдије, Пролетеше дани. недељица више, Чека љуба војна. али њега лема И године веК се у забо[ ав скрише. Три годипе прође од онога дапа Кад остави љубу, кад му она рече: „Иди, срце моје само куца за те, И кунаће док му живот не протече! 1ако верну клетву да је срце чуло Можда би му вгрно све до гроба било Нити би се тако у заносу своме За вптезсм Мирком љуто запламтило, Једног дана свану недељица бела, А на граду ланци спустише се рано, Зашкрипаше врата, иде вита Јела Сватовац је лакн очекује давно. Весеље се ори, а вино се лије Здравице се чују уз пееме из реда, А нева се тихо на сватове смије, Па на свога Мирка стидљиво погледа. „Н^то браћо мила, још здравица сва, Проговара Мирко — сној оштрој стрели Што учини да ми Јела буде љуба Војеводи Драшку што срце устрели!