Отаџбина

ИЗ НОВЕ СРВИЈИ

47

од Арнаута, да ми нико није световао да се машем тога краја, а о преласку нреко границе пије било ни мислити. Тешим се што ће ову празнину у моме извештају иопунити мој врсни пријатсљ г. Алекса Јовановић, који је, бавећи се у Врању дуже времена. имао прилике да види све старине овога краја, а он, који има осећања за испитивање овога рода, умеће и да их обради како ваља. Причали су ми да је г. Фирмилијан покупио у Прохору књижевне старине, којима је био на гласу овај стари манастир српски. То нађено благо без сумње св већ чува у Библијотеци Народној, изложено испитивању компетентних научника. Мени је жао што нисам могао видети црквину Св. Илију, цркву Св. Јелене у Аесници, Св. Макавеја у Ђермапу, Св. Петра у Стајовцима, црквину у Радовници, Св. Иантелију у Леичинцу, и градину Црвени Град, на ћустендилској граници. Кад помињем ове старе цркве, не треба да оставим без помена да у овим крајевима има доста нових цркава, и да то пада јако у очи према др^гим крајевима који се не могу похвалити овим изобиљем. Незгодно је само што су све нове цркве зидане неким чудним, управо рећи никаквим, стилом, - као каква добро озидана газдинска магаза, у коју се улази с југа, обично из једног ходника, са запада је затворена зидом, а са севера има, под самом стрехом, мале прозорчиће, управо одушке. Али колико сам год склоњен да осудим неумешност и незнање у зидању богомоље, толико се више из дубине клањам оном побожном и нацијоналном осећању, које је, у наточ толиком притиску и толиким мукама, тражило да пошто по то даде религијозне хране душама које верују и жедне за речју Божјом, и да једним видљивим зна ком покаже и, у исти мах, за у напредак очува нацијоналну животност народа који ту живи и ово чини.