Отаџбина

636

II А. ГРАНИЦИ

штаба моравско-тимочке војске. Једна ситница нека покаже колико се >'ало пажње поклањало том одличном оФициру, из почетка, када је дошао у Делиград. Нико није нашао за вредно да му нађе гдегод какав буџак под кровом у коме би се ноћу и од неп'»годе могао склонити. Он је сиромах морао да лежи под једним продртим вењачићем, који је бно у ћошку од авлије делиградске школе, који је лево од главне капнје где је стајала стража главнога стана. Под тим вењаком видео сам га небројено пута где лежи на слами потрбушке, где поваздав мери цирклом по његовој картн и где по ваздан пише. Српски ОФицири , који се у поздрављању и поштовању свакога, који је чином од њих старнји, јако разликоваху од већине руских оФицира (што беху у нашој војсци, и који никада не налажаху да би се могло сложити с њиховпм достојанством да поздраве српског оФицира старијег по чину или да му се представе по лепом војничком обичају који влада у свима војскама), похиташе одмах сваки да се преставе пуковнику Дохтурову, и сваки је од нас после првог разговора с њиме, добио убеђења да је то веома учен оФицир, врло љубазан и фино свестрано образован човек. Ја сам још проучавајући његово лице, видео да онај осмех, који му је лебдио око усана, кад с неким разговара, често ишчезне као муња, и његово лице заузме израз ужасне строгости, ледене озбиљности, а његово паметно око наговешћаваше читав свет мисли, који станује иза његовог великог философског чела. У његовом понашању, при свем том био је спрам свакога и најмлађега и најнезнатнијег човека оличена предусретљивост. За ме беше непојамно за што таком оФициру као што је био Дохтуров не дају шшакве команде, никакав положај у војсци , кад ОФицири који несу кадри да му ципеле изују добијају чнтаве бригаде. С тога запитам једнога од ђенералових ордонанс -ОФицира, да ли он зна за што наша команда тако мало пажње обраћа