Отаџбина

Н А ГРАНИЦИ

ћити да је само ближе тој важној позицији, ако би случајно те ноћи покушали инак да иродру на нашу страну, послаше једнога коњаника у Делиград да нареди нека једна коморџијска кола донесу простирке за ђенерала и захире за вечеру После два сахата стигоше та коморџијска кола, и на наше велико чудо, поред коморџије седи једна млада елегантно обучена дама. Кад се кола'зауставише, дама скочи на земљу као јелен, и сад видесмо да је танкострука као вила. Опа с најграцијознијим гипкањем учини неколико корачаји к нама, и првог оФицира кога нађе запита руским језиком, где је главнокомандујући. Он јој показа ђенерала, који се у томе тренутку разговарао са Машом Врбицом , и дама оде право к њему па му викиу: — Здравствујће, Михаил Глигорич! и пружи му своју малу руку утегнуту у врло елегантну р^кавичицу. Черњајев је погледа мало зачуђено, поздрави је учтиво и ако необично хладпо и једва додирну ону елегантну ручицу. Преко њеног лпца прелети једно једва приметно трзање, али при свем том она се савлада, и била је врло весела. врло — дегажирана. Лице у те жене не беше ни лепо ни ружно, имађаше Фине црте, интелигентан израз, али њене очи сипаху тако непријатну ватру, њене уснице беху тако танке, њен осмех беше тако хладан. да је мени цела њена појава изгледала мало — змијска. — Тешко Михаилу Глигоричу — рече ми неко од руских официра на ухо — што је тако хладно дочекао госпођу X ... . — Што? рекох ја, је ли та госпа у Русији на тако високом положају да му може наудити?