Отаџбина

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

19

из писма Рехберговог, настави: <( ви ме подсећате на решења конФеренције о ограничењу народне војске (милиције), а ви као да заборављате, да ограничење народне војске има свој согоИтге у ограничењу турских гарнизона и т. д. и ви то толико заборављате, да, докле код мене наваљујете око ове тачке, ви допуштате, да се на вашим паробродима преноси војска и муниција турска у српске градове, а то ми се ни мало не чини, да је јвдн ака иравда ." Пошто је, у току разговора, Васић силом разлога кнежевих био принуђен, да призна логику његовом доказивању, да Аустрија рекламује само за Турску, дошло се и на питање о оружју, где му је кнез изјавио, како би требало да Аустрија, бар у томе питању мање рекламује, но ма која друга сила, јер пошто нам је дала (1856.) Формално уверење нааисмено, да ће пустити кроз своју државу једну количину оружја у Белгији порученог, и пошто је један део и пустила, она је друге партије задржала у Земуну, Бечу и Боденбаху, и влада српска, пошто је много времена изгубила и са многим тегобама борила се, била је принуђена да поврати оружје у Белгију и да га прода са великом штетом. Ако дакле ми данас тражимо да ценом великих новчаних жртава, заменимо у нашим магацинима оружје, кога смо лишени вољом Аустрије, то онда за цело Аустрија нема права, да нам тај поступак у грех упише." Васић, одговоривши, да му је непозната та околност, обратио је пажњу кнезу на тајност транспорта, која у сила подозрење пробуђује; но кнез је и у томе обзиру одбио сваки прекор, јер поручивши оружје, није, рекао је, ни био дужан, да поруку своју публикује, или да о њој говори онима , који га и не питају, али како је ствар ударила на препреке, он је објавио истину коме је требало, ни једног тренутка не затежући се. А кад је Васић приметио, да је број оружја несразмерно велики према потребама Србије , кнез га је запитао : (( Како можете ви то знати ? Знате ли ви шта