Отаџбина

Р И Б А Р

Очајна жеља у његовој души Покреће руку свемоћну међ људ'ма, Ударом кобним да божанотво срушн, Што престо диже на невиним груд'ма. . . И поноћ паде. Дружба се разиђе Кад дремеж сађе на уморно око, Но будан Рибар ка прозору приђе Па баци поглед на небо високо : Далеко негде разлежу се гласи, Чаробне песме, што кроз поноћ тоне, Он слуша, слуша. . . и вид му се гаси, Па му се чини к"о да звона звоне: И тајна искра преживелих жеха, К'о света луча над гробом се диже, Будећи хрпу старих пријатеља, Што немо грозно приступају ближе . . Један му носи поздравље од мајке, За њ' што се моли молитвом у рају ; Други му прича неке старе бајке, А трећи прошлоет у родноме крају И млади Рибар заципљен је глед'о Безлична лица, обпажене груди, И облак паде на чело му бледо С' прекора горког од умрлих људи... Рибар је снев'о; а Демон, над њиме, Слушаше боле, што му груди крше, Ал' кад је бож'је споменуо име Демон га дрмну — и Рибар се трже. Демон. — Шта си то снев о ? Рибар. — Горку судбу моју ' Блаженство, срећу увенулих дана, И чисте душе — и ругобу своју ! . . Демон. — Зар прошлост има и Зорица рана Светлију, лепшу него она што је? Сети се суза, што си некад лијо, Немоћи, туге — и љубави твоје! Рибар. — Тамом незнања .ја сам срећан био! Ко' јасна звезда, што трепти и блиста, У тамном низу бесконачних снова,