Отаџбина

4*

Р II Б А Р

51

'О, заклињем те успоменом давном, Што краси небо живовања твога, И вођеном звездом у бескрају тавном, К'о верним другом очајања свога, Не дирај оно, што ми живот крепи Мелемом благим човечанских сласти , Што догна разум да за њиме стрепи, У јасан доказ надмоћја и власти! И шта је човек, да љубави нема, Но мртва сламка, што је лаор диже ? Љубав је моћна — она вечност спрема, Кроз коју гордо са разумом стиже! Гле, занет једном, више ситних људи Презревши срце с' разумом се диг'о: ; Ал' кад ми сумња устала са груди Ја страетан опет међу људе стиг'о.... Јест, ја је љубим/.. . У клонулим груд'ма, Љубав је извор што ми живот даје, И тврда свеза, шго ме роди с' људма, И сјајно срце, што ми небом сјаје; Љубав је живот! — Чуј, ако ме љубиш, Не гаси лучу животворног зрака ; Тако ти огња, коме верно служиш, И крајњег мира у пучини мрака ! 0 ишти свега, што си рад... ДбМОН. — Довољно ! Несталност само на средини пада. Цел ми је иста, ти је примаш вољно, И рад те цели вргни љубав сада ! Или си, ваљда изгубио веру У лепши живот, шго ти знање скрема ? Ил' можда држиш да у моме делу Доказа тврдих за искреност нема ? Па ко ти даде немерено злато, 0' којим си диг'о ове силне дворе ? И сво то благо за што ти је дато, Око кога се милиони боре ? Јеси-ли и тим наградити знао Свемоћну силу, што те свачим снажи ? Не! Ти се ломиш да-л' би оно дао, Што срећа твоја тебе ради тражи !. .