Отаџбина

52

Р И Б А Р

Рибар. — Ишти ми свега, што ти само треба, И све ћу вољно у руке ти слати, И земске даре и дарове неба : Ал' њубав — не дам! Демон, — Ти је мораш дати ! Рибар. — Ја кажем — не дам ; сад нек' небо суди ! И палош сијну. Рибар неви приђе Па упре челик у њезине груди, Оа смрћу готов да у срце сиђе... Демон. — Безумни створе ! Рибар. — Ни корака ближе ! Стпашног' ми Бога што невиност штити; Спазим-ли само ход да ти се диже : Невеста моја лешина ће бити ! И Демон клону ; у ужасу своме Безуман поглед на невесту врже : И чудна стрепња у тренутку томе Оавлада вољу те се натраг трже.... К'о суви листак задркто је цео, Гледећи немо на недарца мила: Тек један покрет — да је само хтео, И лепа нева лешина би била ! Ал' нешто, страно за његове груди, Задржа удар, што се смрћу свио : И Тавни спомен поче да се буди, Докле је јоште чисти анђ'о био : Тихо и благо разлежу се гласи, К'о свете химне од безбројних тица И вечна радост, што небеса краси, Чистоћом трепти с' анђелских лица ; Па за тим... преступ, и проклетства жртва, И немир, што га кроз векове прати, И после свега равнодушност мртва, Спрам свију страсти — што их давно етрати.. Па одкуд ужас на његовом лицу ? И за што спомен баш сад да се буди ? Ил' је љубав оживела клицу Божанским дахом спрам света и људи ?

Мирно је свуда, — и с' челика зраци Трепере кроз ноћ. Сатана се прену,