Отаџбина

Р И Б А Р

53

Па крвав поглед на Рибара баци, И оштрим крилом под небо се крену ; И оде... оде, пун туге и јада, Још уздах само с' висине се хори, Па и он тоне... губи се... и пада, К'о тајни шумор гранчице у гори....

На цветна поља и дубоке горе Благ-о се вече полагано свија, И као весник светлости и зоре Вечерња звезда трепери и сија.... Ни шумор лишћа, ни звооаца звека Кроз мирну поноћ не одаје гласа; Све живо пада у криоца мека Шареном санку надземнога краса 1 И као стена, пуна хладне студи, Иђаше Рибар путем дома свога : Нити му груди тајна поноћ буди Одећом часном свемогућег Бога ! Одбачеп светом — по свету се крет'о, Немоћан умом да лепоту схвати; И људских дана задовољство свето Силом је проб'о свом духу да врати; Но залуд жеља! Јер обмана мила Копрену тавну с' васионе диже. И бришућ' тачку човечанских сила, Човечи разум божанскоме стиже I Почетак и крај у љ>бави лежи, Љубав је мати вечности и душе, Ка њојзи тежи — савршенству тежи, И сретни они, који њојзи служе! У чврстој вези, што је она снује, Божанска крепост диже се и шири, Но истом везом заблуда се кује, Из које пак'о са Демоном вири : Јер једна вечност почива у души, И једна душа кроз сву вечност леће, Па тешко оном, који складност руши, И у туђ облик разумом се креће1 Већ седам иута зорица се плави, И седам пута тавна поноћ слеће: