Отаџбина

58

Р И Б А Р

Чекаше жртву, да је руком сруши У мрачни понор, у земљине груди, К'о узрок бола, што му покој руши... А као тигар јураше убица Попрскан крвљу. Из дубоких гора, Презаху звери с' бесомучног лица И јата птица из мрачних понора.... Капљица крви у море се ствара, Што баца талас страховитим скоком, Па часом рикне — и груди отвара, А час се стиша.... Преплашеним оком Гледаше Рибар громовите вале, И страшну сабласт крвавога мора, Док нису очи укочено стале На хладиу пропаст мрачнога понора ; Ту сморен клече.., Демон. — Паклена је тама По кршној гори раширила вео, И муња блиста.... У сред овог плама Сулуди створе, куда-ли си хтео ? Рибар. — Крв... Крв ме гони ! Демон. — Непојмљиве речи ! Куда си наг'о ? Рибар. ■— Тешко мојој души ! У пак'о мож'да... Демон. — Он те давно же.ш. Незнана сила, што светове руши, Рушећ' ти смис'о — судбину нам дели ! 0 вечна правдо !... Али с' њоме шта је? Рибар. — И нежна душа, као мирис благи, Блажена оде у бесмртне краје... Крв... Крв ме гони !... 0 мој Воже благи ! Демон. — Ох грми небо — опореци ово ! Затми те с' уши самртничким болом, Пред страшним делом, што је пак'о сков'о !.._ А ко је уби ? Рибар. — Подземаљском вољом Убицом зови — узданицу њену / Гле, крв се пуши... и море се диже...