Отаџбина

66

БЕЗДУШНИЦИ

слика, која представљаше старца, који је повук'о добар вучљај бурмута, па се спремио да изараменице кине. На другој страни беше та исга слика — престављена после кијања. Лице у старца изгледаше весело , а две крупне сузе потекле му низ образе. Вид'ло се, да се старац добро иокијао, па се чисто смеши — што се имало благодарити изредном дејству добра бурмута. Неки , који се у вештини сликарства разумеју, тврдили су, да су слике на бурмутици, вештачки изведене. У осталом ово се могло и веровати, кад се узме, да је газда Симо Ћата ову бурмутицу добио на поклон од неке одвећ уважене личности на скупштини баш оне године, кад је усвојен (( закон о сеоским дућанима", за који је , кеко се прича, гласао и газда Симо г Като, што ми овде сопрезном оградом напомињемо Газда Симо г 1\ата је од некуд мрзио на варошане, па за то, ваљда, и на варошко одело. Он би обично рекао: {( Гуњ н опанак — то је народ, униворма то је народна власт." Па и опет он није хтео понети ни гуња ни опанка. Њему се чинило, да је он увек нешто више од сељака. Ту је разлику хтео да покаже и својим ношивом. Чакшире од Фине зеитуни чохе с малим пачалуцима од свиленог скадарског гајтана; горе копоран од праве турске ћитабије извезен мајсторским кариишк-везом, а по врх копорана кратко верменче од праве бринске четворне чове, опет с дуплим скадарским арчом — то су аљетци, које је газда Симо Ћата носио и зими и лети, и свечаником и нако — у радне дане. Сва разлика у Ћатину руву ова је: лети је носио сламни шешир, а на ногама плитке цииеле од „викс-ледера" и чараие од вуне исплетене и куповном вуницом лепо нашаране; а зими астраханску шубару и чизме до преко колена. Од сеоске рукотворине волео је тканице и крмезом обојене подвезице с малим кићанчицама, поткићеним ситним шљокицама. Он се вазда носио