Отаџбина

БЕЗДУШНИЦИ

71

Овде је газда Симо Ћата застао и јетко лупио прстима по бурмутици, те захватио међу прсте позамашан вучљај бурмута, шмркнуо и у десну и у леву иоздрву. И покрет његове руке, и начин како је шмрк'о, и израз његова лица показивали су неку, само њему својствену, дрскост, која је кадра много више да учини но што говори. — А ко је чуо, кад је Радован (( оиорочавао" поступак власти на јавном месту1 упитаће газда Симо пошто је мало дошао себи од љутине. Мени требају само два „снгурна" сведока. То је по закону доста. Ја мобе не тражим. — Бр.... била је пуна механа света. То би могло сво село осведочпти ; али кад велиш да је доста два сведока, онда запиши чича Обру Миражџића — то је човек стар, има му преко седамдесет година — њему ће се боље веровати, но другој двојици ; а после, сам знаш, на њ се човек може слободно поуздати. За другога ја ти не умем казати. Чудан је овај свет. На њ се нико ослонити не може. Сваки ће повући страну Радованову. Ја не знам од куд је то — што год Радован рекне, а они сви у глас : (( Тако тје !. ." као да им сваки дан колаче меси — док овамо нема чим ни децу да храни.... Најпосле запиши мог момка. Миле је добар. Он ће сведочити — ако што не дометне, неће изоставити. На њ се мо'ш ослонити као на себе самог. Он је и мени десна рука у свачему. Нек иде он — за таку ствар, не марим, макар се нешто и издангубило. У осталом и ти си мени ваљао, а и ваљаћеш ми. Дрво се на дрво ослања, а човек на човека. Газда Симо Ћата извади свој (( нотес в — тако је звао књижицу у коју овако којешта прибележава — те забележи и чича Обру Миражџића и Мила момка Брбиног, па устаде да пође ... — Довече ћемо заједно вечерати код нашег газда Иуре Гаушића ! рече он.