Отаџбина

72

ВЕЗДУШНИЦИ

— Бр. . Ја богме не могу. Није ме ни звао. Толика наша љубав —- иа баш ни да се нашали. Ето какав је данашњи свет ! Учини му бог зна шта — он ти не признаје. — Зар ти чекаш да се зовеш у Пурину кућу ? Тамо су ти врата отворена у подне и у поноћи. Али кад већ хоћеш и да си зват — ја ћу а наредити п нек'те зовне. Вечера ће бити. Чуо сам да је добио и „тазе" рибе. То је добро. Казаше ми да пои неће би ги. Ако! И није за њега ; ко не ће с народом — неће ни народ с њим. И тако се газда Симо Ћата и газда Вуле Брборастадоше. Ћата оде механи, где га је чекао чича Ранко биров да с њим, кад буде време, оде Пуриној кући ко зна , може му што и потребовати — кмет није на миру ни дању ни ноћу, ни боговетником ни свечаником. Газда Вуле опет оде у дућан да нешто момку каже, да уради што је требало извршити још ире 'подне, ал' се није могао оставити сам дућан. — — * Одавно у Црној Бари није било онаке ' части и пијанке, к'о што беше у Пуриној кући у очн Младенаца. У великој соби домаћиновој совра је с краја у крај била поставл.епа. Кум, што је крстио Пурино дете , беше некакво момче из Бановог Поља. Он беше , како је већ ред, сео у горње чело. Њему с десна газда Симо Ћата, а с лева газда Вуле Брба. Остали беху поседали редом где је коме место по годинама и ио виђености. На дну совре беше сео Машан син старог чича Обре Миражџића, а побратим Пуре Гаушића. Домаћин је служио око совре, и жене су приносиле кад је чему ред бпо. До прве здравице све је ћутало. Сваки је чуо за несрећу, која се данас десила пред кућом домаћиновом. Није шала — дете је погинуло ! а опет нико није знао