Отаџбина

БЕЗДУШНИЦИ

73

шта може отуд произаћи; г Ката је сигурно знао, али је и он ћутао. И то је већ био знак, да по Пуру неће бити најбоље. Домаћица се нарочито бпла, препала. Није смела сама ни преко авлије да пређе. Она је стрепила, кад ће Радован чича Пејин банути па врата да их упита шта Јчинише од сина његова; она је знала, да је он хала човек , да је своју децу више волео но и живот свој и да су му она још једино благо, које му зли људи не могоше отети. У осталом, Смиља је била добра и жалостива срца. И она је имала мушке деце , па су јој помрла, и она је знала, како је срцу материну кад чедо своје види мртво и хладно како га мрачни гроб прождире. А како јој је опет било, кад у авлију изађе и чу како се по мрачној и тихој ноћи тужно разлеже запевка и нарицање несретне матере малог Станисава ? — казати се не може. И она је плакала и јецала, — суза је сузу стизала. — — — Прву је здравицу, обичаја ради, морао да наздрави кум свом малом кумчету. За тим су се, мало по мало> осуле и остале здравице : прва, друга, трећа, за здравље домаћиново, његове чељади, његових кумова и нријатеља, за кућански примак — у пољу, у тору, у амбару, и сваком другом добру његову ; за гостинско здравље и далеке знанце и пријатеље. Па и газда Симо Ћата није заборавио да напије у здравље г. капетана, начелника и све остале господе, што се брину о добру земље и народа ... Еле, вино и ракија учинили су своје : оне првашње суморности нестало је са свим; а на место ње оживи весели жагор и певаЕШЈа. Само што домаћин беше још }еднако сетан и невесео — док ће му рећи газда Вуле Брба : — Бр.... газда Пуро — шта је теби иечерас ? де реци и ти коју ! Ти знаш , кад домаћпн није весео онда ни гости не могу бити весели.... — Тако је , прихвати Машан , ја не знам шта то значи, побратиме? — Зовнуо си госте на весеље, и они