Отаџбина

82

НА ГРАНИЦИ

Упалисмо свећу, и ја онако босоног отрчим преко цигаља те отворим. — Шта је ? — Зове вас г. ђенерал да одмах дођете! — Биће да си се ти упознао, ја сам мало пре из штаба ! Кога су ти рекли да зовеш ? — Па вас г. потпуковниче ! — Добро , иди па реци да ћу одмах доћи, чим се обучем ! Кавал >ерист оде а ја гунђајући стадох се на ново облачити. Бадемлијћ ми се смеје. Вели , ја сам Бога ми мислио да је по мене дошао, јер и мени често у по ноћи по 5 — 6 руских оФицира Иште 1( жаловање п (илату). — Ама да ми је само знати какав је то посао који не трпи одлагања до сутра. Да се мисли сутра нападати, могао ми је издати заповест отоич, ван ако је сад тек добивено извешће да ће Турци што озбиљније да предузму сутра... Пошто сам се обукао отрчим у штаб. Дежурни ордонанс-ОФицир рече ми да ме ђенерал чека. Ја уђох у стан Главнокомандујућег. Тај се стан састојао из једне мало веће собе, намештене са приличним комфортохм, у којој је ђенерал радпо и примао („пријоммнаја") и једнога кабинетића, у коме је спавао. Прозори у ({ пријомној" беху застрти тешким дуплим завесама, под покривен ћилимима, канабета, столице, Фотељи, све то беше просто али пуно укуса. Пред канабетом једним стајаше ђенералов писаћи сто, претрпан артијама и депешама. Два ћошка од те собе беху врло карактеристична за ту околност, колико је Черњајев био омрзнута и омиљена личност у то доба. У једном ћошку беше проста гвоздена фуруна. у нојој је слуга, кад је хтео први пут наложити ватру нашао две пуне гранате турске... у другом ћошку стајаху оне драгоцене заставе и оне златом претрпане иконе светитељске које су стотине