Отаџбина

НА ГРАНИЦИ

83

хиљада рускога народа свечано испраћале из Москве и других руских градова у Делиград, као знамење саучешћа рускога народа са сриским (( подвмгом", као поздрав „матушке Расије" њеном омиљеном јунаку , или као што га Чеси називаху, томе Гарибалдију словенског уједињења... Ко прочита све што су сами Руси написали о народном покрету, који је наш рат с Турцима изазвао у Русији, ко угледа на какву страшну висину беше руско јавно мњење издигло свога љубимца Черњајева, тај се неће ни мало чудити што се Михаилу Глигоричу на тој ненаданој висинн смркло пред очима, што му се мало мозак заврнуо. Далеко јачи характер, далеко мање частољубив човек, него што је био Черњајев, па би на тој страшној висини посрнуо. Ја се тој појави тако исто мало чудим као и оном другом екстрему, у који је руско јавно мњење пало из свог обожавања, пошто Черњајев није успео у свом предузећу, оном недостојном грдењу, опадању и подметању најпрљавијих мотива, као да је само хтео да се накраде „словенских" новаца и т. д. Не чудим се с тога, што је то судбина свију (( народних љубимаца" свију (( идола", да их најпре дижу у звезде, а после их вуцарају по блату. По моме мишљењу Черњајев није ничим заслуживао величанствени пједестал на који га руско јавно мњење беше подигло, али за цело још • мање је заслужио све оне прљавштине које су му после ђуниске катастроФе бацали на главу како наши тако и Руси. Он је добар војник, добар и поштен славеноФил, чист идеалиста који је сваког тренутка готов положити живот за његову (( идеју м , али он беше лош организатор за једну велику сељачку војску, па му још за несрећу словенски комитети шиљаху у помоћ такве људе, који махом не беху вредни ни да му ципеле обују, и ето за што је пропао с*