Отаџбина

144

ИЗ ПОЗОРИШТЛ

се неке некорисне сцене као н. пр. разговор уна два војника по одласку Урошевом итд. изоставиле. Али кад већ оставимо овај костур драмски, опажамо одмах да је драма ова производ једног песника. Лепи и језгровити стихови теку у њој од иочетка па до краја, а кроз њих одсјајују непрестано здрави погледи на живот и лепе и узвишене идеје. На силу песници падају у драми вазда на местима, где су нужни да се представе изливи срца и страсти. Илијћ је најсретније издржао свуда ту пробу. Шта више такова му места садржавају највише лепота у себи. Сваки. који је гледао драму, сетиће се с каквом је живошћу представљено најпре властољубље а после грижа савести Вукашинове, кад му се у сну јављају сенке жртава његових ; сетиће се дивотно представљене нежне љубави и сете Јелисаветине . На тим местима подсећа нас Илијћ чешће на Јакшића сличним идејама и сличним величанственим исказима. Према свем овом 3 Вукашин а ће за\зети једно од најодличнијих места у низу драмске књижевности наше ; а писац његов овим првим делом својим улива нам наде, да ће драма српска у њему наћи достојног свог заступника, који ће моћи даље да пође оним путем, што га је Стерија обележио. Поуздано смо извештени да „Вукашин" неће бити јединче Илићево , но да ће му брзо следовати други производи младог песника, који су већ у велико започети, а неки већ готово и завршени а такође и драмски покушаји од других млађих песника наших. Ми с наше стране могли би само да препоручимо нашој позоришној управи да негује ове таленте, који се спремају да позорници нашој даду нове снаге, и да је задахну српским народним дахом. Да публика паша, и ако тако дуго заморавана претешким извештаченим комадима слабијих песника драмских , није још изгубила укуса за народну српску драму, најбоље је показала на овој представи. Позориште је било дупке пуно, и сва публика у опште показала је врло велика интересовања према самој игри. Старајмо се да помажући наше производе тај дух у публике одржимо и још више развијемо! Велике хвале морамо на овом месту да одамо вешто подешеној декорацији у византијском стилу. Г. Ковачевић је овсм приликом показао да с успехом може да се упусти у студију архитектонских стилова, те да нам тиме на позорници оживљава споменике порушене величине наше. Особито лепо остало је слагање боја. Шаренило оно у цркви св. Аранђела представљено је без икаквог дречења.