Отаџбина

ИЗ П030РИП1ТА

143

Кад ее дигнем, дигнућу се тако, Да застрепн силнд та господа. к Урош (( Бзнов, да би круну оснгурао, лукаво гледа са стране како народ тоне у крви својој! Кад овако могу да застране остарели драматичари, онда и овај карактер Илијћев, крај свих грсшака у извођењу заслужује ипак хвале. Карактер царице Јелене застрт је неком завесом, коју песник као да није смео да подигне. У опште радња њена може двојако да се разуме, особито односно сношаја њеног са Вукашином. Кад оно Вукашин изјављује жарку љубав своју удовици Душановој, прелази она ћутке преко тога не дав да се опази гове ли јој она или не. Изгледа, као да је песник појмио овде да прихвати ону сумњу, коју је историја иа Јелену набацила, да је стајала у љубавном сношају са Вукаи.ином и да је шта више знала за све намере његове — но да ј.е брзо натраг ударио немајући смелости да мисао до краја изведе. Али кад је тако, боље би било да сумња није ни навештавана. Или је требало оставити Јелену светлу и чисту, како се материнском нежношћу пашти за судбину сина свога, као што је то Ван учинио ; или ако је хтела дрско да се баци и мати у неку врсту невере противу сина, требало је и истрајати у том одиста дрском кораку. На овом месту песник је хтео да пође за Шекспировим Ричардом III, али видев пред собом још тежи задатак но што га је Шекспир имао, да човеку, који пож оштри за рођена сина, преда срце материно. стукнуо је преплашено натраг. Толико односно карактера у овој драми, а сад да пређемо на саму радњу. Према оном шго смо већ рекли, видели смо да је у радњи одржано јединство. Но сем те лепе драмске целине постигнуте групирањем свију спореднијих догађаја око главног јунака, Вукашина, на овој драми има још много што шта, што заслужује у почетника велике похвале. Тако се не може ћутке прећи лепо излагање карактера и мотпва радње у I и II чину, а и добро изведен заплет, у колико је се он могао извести у таквој историјској драми, као што је Вукашип. Само у V чину еФекти су врло набацани, тако да се не може човек да разабере, Овај чин у опште требао би да добије бољег распореда и логичнијег извођења ; а и техника његова остала је доста за техником у осталим чиновима. Сем тога изгледа он врло ети<снут ; у њему се трком прелази преко свих догађаја, па се у тој брзини оставља чак и Арсојевић да у присуству везировом чита Дра,шку лекцију. Свему том могло би се дати мало већа развоја кад би