Отаџбина

Л 42

ИЗ ПОЗОРИШТЛ

и са таквом вештином, да, осЈ>ањајући се на све то, у напред смемо дрорећи Илијћу успеха у драмској појезији. Но да се уставимо мало на карактеру Урошевом и матере му Јелене, да би изнели неке неследствености и недостатке у њиховом извођењу. У првим чиновима драме видимо ми оног доброг, поверл>ивог Уроша што верује све свакоме, јер верује да је у свију људи добро и поштено срце, видимо невиног Уроша, ког неколико речи Вукашинових лукаво подешене кадре су да обрлате да верује у очинску л>убав човека, што је пре неки дан за њим убијцу послао ; видимо управ слику онаквог Уроша, како га је народ сачувао у својој успомени. Али како нас од један пут изненађује , кад тај добри Урош одбија искрено правдање и преклињање жене своје и поклања вере једном подметутом писму ; кад без икаквог премишљања поверује одмах у неверу свога друга из дегинства Боривоја и онако немилостиво одбацује тог човека, који му је живот спасао, не рекав му на речи о мнимој кривици његовој, и ако му се овај заклиње својом невиношћу и оданошћу. Но ипак мораћемо драге воље све ово да опростимо нашем песнику као почетнику у драмској вештини, кад погледамо, како нам неприродну и неверну слику Урошеву пружа Бан у својој трагедији. Докле Илијћев Урош на савете Боривојеве да убије Вукашина одговара овим речима, кроз које као кроз кристал одејајује добра и племенита душа његова: Да пролпјем крв ? За,д>убав круне сјаја варљивог Да дјшј овоју крвљу упрљам V Та ја се грозмм такве помпсли ! Дотле л' је дошло дотле занста ! Нашто ми онда круну носпти , Ту свету круну крвљу бојити ? Одрећп ћу се мога престоаа, Ако се тако само дарује. Не могу л 1 вллдат, к'о што влада цар Као злпковац нећу н^када ! дотле Урош у Бановој трагедији сасма супротно и историји и традицији и свему што се зна о Урошу, овако сам себе карактерише говорећи својој мајци: Мачак кад жмурц зар он спава? И ја некам једну вест но кашње, Па знаш какву ?... да се оатрпјеше, Овим ратом обојица. Збогом. или на другом једном месту: