Отаџбина

ИЗ П030РИ1Х1ТА

141

целу игру провлачи се као какав црвени конац његова радња в енергична воља, коју и ако мрзимо, морамо да јој се дивимо. Колико јаче још одскаче она, кад се пореди са Вукашином у Вановој трагедији, који дршће при првој већој недаћи, и преплашен овако збори браћи својој: Ја уплашен јесам, ал' не њиме (Лазаром) Но евјетином поллом, која нам се Испод нога поче размицати. Но да се уставимо више мало при овом главном јунаку драмином, па да се упитамо, да ли не би боље било, да је од Вукашина начињен трагичан место драмскн јунак ? У ово питање не бих се ни упуштао на овоме месту, да ме песник сам није уверавао, да је он баш имао намеру да Вукашина учини трагичним јунаком, и да је и сад вољан, да неке измене у том смислу учини. Па кад је већ тако, мислим да ће дужност бити да се на овом месту нагласи, да би Вукашин као трагичан јунак далеко боље оличио своју радњу и судбину своју. А како је већ и о изменама реч , нека ми се дозволи да и о њима коју прозборим. Пре свега побуда, која гони Вукашина да учини убијство не би могла никако да буде само разбуктано властољубље његово, но више несретно стање Србије, која управљана слабим владаром , раздирана самовољном, грамзивом и надутом властелом, а угрожена силним непријатељима срља у пропаст своју. Од Вукашина треба пре свега учинити Србина патриоту. Само се може великом идејом слободе и независности народне оправдати у неколико и она примеса властољубља. У даљој радњи, чим је извршено убијство, треба одмах и кајање да наступи , пре још но што је крајња сврха постигнута. При крају најзад не би се могло никако допустити да Вукашин истраје у својој зликовачкој ћуди , тако да нам изгледа зликовац од заната , нарочито када , већ клонув под теретом тешких несрећа, јури с мачем у руци на слепога Боривоја жртву беснила свога, не могав ни на крају свом да отрпи праведнв прекоре његове. Овакове измене морале би можда у неколико повући и неке битне промене у самој радњи драмској, али би само тако тек било могуће, да се од драме „Вукашина* начини трагедија. У већини других карактера својих дао је песник природан облик, и нацртао их вешто и доследно. Она сета што веје кроз целу радњу у делима младе царице Јелисавете ; она жарка љубав Влаткова, којој би само требало дати јача мотива, јер иначе изгледа без смисла, и оданост и поштење Добривојево, цртано је тако природно