Отаџбина

140

ИЗ ПОЗОРИШТА

и да даду тој најважнијој грани појетској снаге и живота. Илићев „Вукашин'' излази нам први на позорницу као драмски представник омладинских песничких снага, у које је сад једино уздање, да ће улити нова живота готово обамрлој музи песништва српског. Овакова појава мора бити од велика значаја по позорницу, а и по саму појезију нашу. С тога је ми морамо прспратити са највећим интересом. Но дајући суд о њој, морамо се пре свега обазрети на то, да је Илијћ ступио на још необделано земљиште, а и да је и он сам тек почетник писац, који нам у „Вукашину" пружа драмско првенче своје ; премда би и немотрећи на све то # Вукашин» кадар био да издржи критику у сваком погледу. По истом овом предмегу гшсао је и Матија Бан трагедију своју „Цар Урош". Нека нам се дакле не замери, што ћемо ради бољег расветљења на местима неким покушати да повучемо паралелу између Банова и Илијћева представљања ствари. Но да пређемо сад на саму драму, и да покушамо да изенесемо добре а и лоше стране њене у излагању карактера, у извођењу радње и заплета драмског, а на појединим местима, где ће то нужно бити, да бацимо поглед и на сценерију и технику. Кроз целу драму своју песник је се верно држао традиције народне, а тек где је она била или тавна или недовољна и незгодна, узимао је у помоћ историју. Песник је се ту верно држао начела: да је појезија чедо маште народне, и да јој је основ у народном веровању и осећању. Он се није онако непромишљено као други неки драмски писци латио посла да у драми, као у каквом полемичном спису, новим историјским нагађањима побија основе тог веровања народног, поцрпљеног из тако дубоког врела предања народних. Но народ је често и сувише строг судија. Необавештен о радњи и њеним побудама, он је готов да проспе клетву на главу човека, који је једном злу можда допринео, али зато само да друго веће отклони. Тај случај је и са Вукашином. Па ето таквог Вукашина, задржао је песник и нехотице у овој историској драми својој. Задржав традицију не само при делима , но и при побудама њиховим, песник је дао Вукашину тип окорелог зликовца, који врши највећа недела имајући у виду једино властиту корист своју. Но Вукашин тако , како је насликан , одговорио је потпуно захтевима драмског јунака. Он је постигао оно што је у драми најглавније, да концентрише сву радњу око себе, и да сву пажњу и сво интересовање на се привуче, крај свих других јаче истакнутих особа. Тиме је потпуно постигнуто јединство драме — ствар, која ретко испада за руком почетницима у драмској вештини. Кроз