Отаџбина

ИЗ ПОЗОРИШТА

намећу. Јер Маријона нити је искључива својина Игове уобразиље нити је ма који Француски песник био њен кум, него је она у овом случају само драмски улепшано чедо Француске лаке крви и маште. Ова се љубав зове час Манон Леско ; час Маријон де Лорм, а час опет Дама с камелијама. Језуита Прево, као човек, који не признаје ништа јачег над својом вољом, и не трпи помисао, да би жена још могла бити човеку равна, описује своју Манон Леско, као заљубљено маче, које не може да се одрекне свог народа и сладострасног банчења, нити може да појима частољубиве скрупуле свог драгана, него скаче, као гипка лоита у рукама једног сањалице и стотииу купаца њених чари. Влазирани пак Дима износи нам своју Маргариту Готјерову (Даму с камелијама) као болну преболну услед блудног живота, па је вида чистом, несебичном љубављу. Али та страсна милосница има поноса, да се жртвује за часно породично име свог драгана, а нема толико силе, да се не баци и не врати у понор разврата свога првог занимања. Овако схватање љубави постигло је код Француза највише вршак и присвојило је себи мученичку ореолу, коју светкују од XVI века, када милоснице Француских владалаца, министара и великаша, бацаху у засенак њихове законите жене и најрођенији њихов народ. Помпадур, ГроФица ди Бари, Лавалијер, калуђерице су ове љубави. Најоб.јективнији опис њиховог живота, превазилази и најфантастичнији роман, каквог бурног песника са хииерболисаном маштом. Нежна анекдота, коју је Иго драматизирао, није иптина оста вила никакових славних трагова у „волујским очима" (оеИ <1е ћоеи^) француских кроника, нити су њени јунаци били тако писмени, да оставе потомству мирисне записнике њихових блажених часова, али им је Иго ипак зато подигао најлепши споменик. Чудновато је, да време, кад се у истини збио овај догађај, пада у једној сувопарној епоси без песничког полета и идеалистичких жудња, за време мрачног намесништва кардинала Ришељеа. И доиста само такви историјски контрасти могу произвести силне драмске аФекте и у вештом њиховом проналаску састоји се дар драмског песника. 0 једне стране празне државне касе, а слетствено и најсуморнија тиранија и клонулост духова, а с друге стране Маријона де Лормова са њеном пробуђеном љубављу, нежности, истинским кајањем и у неку руку повраћеном невиношћу. Између ове две крајности, Маријона и њен сетни, лирични и страсни Дидијер, изгледа, као да живи у некој интервали због истинитости и примамљиве природности њиховог осећаја и њиховог разговора. И ствар је у толико занимљивија, што она, која је била створена да буде само лакоумна Манон Леско, постаје на