Отаџбина

172 ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА- БЕОГРАДА своје земље, па јој још навести и како могу бити дочекани ионушаји окуаације. ТИта више, овај одважан муж у време највећих тегоба својих, учини и свој пресудан корак. Као што је некада Порта Србији наметнула била устав од 1839 год., тако су и Влашка и Молдавија имале тада устав, који им је Европа октроисала Париском конвенцијом од 19. Августа 1858. По овоме међународном акту, румунске кнежевине бејаху уставне државе. са изборним законодавним скупштинама, али оставши политички раздвојене, имађаху оне, као заједнички орган, неку сталну централну комисију у Фокшанима, која је за обе кнежевине спремала законе од заједничког интереса. И Србија и Румунија, лишене права да се саме конституишу, налажаху се у борби противу туђинских установа. Какве је борбе Србија издржавала, то нам је свима још у живој успомени ; а у румунским кнежевинама беше државна машинерија заплетена, духу народа такође неподесна. Обе кнежевине румунске стремљаху великом навалом коначном уједињењу, али им на путу стајаше врло скорашњи међународни акат. коме неке силе поклањаху сву своју суревњиву пажњу, јер им даваше изговора, да могу утицати и у унутрашње послове земаљске. У то доба Русија и Аустрија примицаху и војске своје границама румунским, под изговором, и ако не неоснованим, да се заклоне од револуцијских мутљавина, којима се оиажаху видни знаци у „Сједињеним кнежевинама' 1 . Ово концентрисање аустријске и руске војске на граници Румуније да повода Порти, да примакне нешто војске Дунаву, очевидно из суревновања према силама, јер ако она и не би била с раскида, да сама уђе оружаном руком у Румунију, показиваше се вољна да се противи свакоме сличном покушају туђем. Фран-