Отаџбина

202

ЗАРОБЉЕНИ ПРОМЕТЕЈ

М и н е р в а И то ће бити до трен^тка тога Кад строши оков снажна мишца твоја И скрха си у осветничког Бога! Ирометеј А.Г камо снаге, где је сила она, Која би ланце иоккдала ове ? Слабе су руке, а душа ми бона Крваве ране не извида своје ! Гле то л' је сила ? И тренутка тога Очајан титан подићи се хтео Дрмнувши ланцем робовања свога Потресе горе, јекну Кавказ цео Ал' ипак клону, малаксале руке Под тешким гвожђем спустише се сада, Да даље трпе вековечне муке У љутом болу вековечних јада . . „Јеси ли видла ? То је снага цола !" — Минерви мудрој зборио је тијо „Нада је моја с њоме давно свела „Ја немам више што је негда било !" М и н е р в а Ал' ипак нзду из срца не губи. Прометеј Коме би јоште користила она ! М и н е р в а Свакоме, који дух слободе љуби Ког тишти јаук твога срца бона ! И ступив' ближе, над н,име се наже Пољупцем врелим уснице му дирну Печатом, који само љубав каже Па за тим летну кроз пучину мирну У неме даље регпона плави Пролећућ' летом неизмерна мора