Отаџбина

Н А ГРАНИЦВ

213

Мајерс, пре него што прелази на саму битку, описује њен терен овако: *) (( Српска главна позиција беше на брегу Св. Нестора, који се тако зове због манастира истог имена. Тај брег пада према Морави и према путу Ђуниско-Делиградском врло стрмо, а према западној страни врло постепено, на једно три хиљаде корачаји с врха до једне вододелнице или потока, који је пре битке био граница између турског и српског положаја. Како сам брег Св. Нестора, тако и његове падине беху обрасле шумом. Са врха види се на далеко у моравску и Ђуниску долину, па се види у далеким и широким равницама п Крушевац. На врх брега и на његовој источној падини беху они шанчеви за које су Срби казали (?), да се не могу отети. При свем том, што је искуство показало, да ти шанчеви не беху тако неприступни , опет се не може одрећи да је српска позиција била тако јака, да би се врло дуго држати могла, да су се њоме како ваља послужиле покретне снаге. На брду Св. Нестора беше пет већих пољских утврђеља и више стрељачких ровова. Два од првих беху редути у шуми и најближи турској позицији, на истој падини брега. Најсеверније утврђење беше полузатворени редут, јужно беше звездаст шанац. Пред њим беше шума, те му се под заклоном могло врло близу иримаћи. На хиљаду корачаја позади редута у шуми, беше главна батерија, која је владала тереном испред ње, исто тако и она два редута у шуми, и који имађаху ровове, брешу и заклоњену ескарпу. На врху стајаше моравска и блазевачка (?) батерија Прва је доминирала моравском, а друга ђуниском долином. Осем ових утврђења беше још неколико батеријских наслона источно од Трубарева. *)

По томе «Тр}'6ареву» зове Мајерс и целу нашу «ђуниску» битку. Ја дс његове књиге нигде нисам чуо за то село, нити сам га могао наћи на карти бечкога геограФскога инштитута.