Отаџбина

ГОЛУБАЧКА ВОЈСКА

231

Сад по брегу сенн бледе Тумарају, грувају се Куд их вођа њиц поведе, Е да нађу главе русе. Јер и он а с њим и војска цела Вечном клетвом нагрђена тела. Руком сваки маше, пипа, Горе, доле, око себе ; Гура стене, кида, штипа, Све што зграби чупа, гребе. Ал да јади још и већи буду, Све су муке, труди сви залуду. Све страшније вода хучи, Страшнија се клетва чује : „Проклет био ко се турчи, Који закон свој не штује" ! — Јадна војска сад би тамо хтела, Од куд клетва така долетела. Ал' се вали запенуше; Под пеном се стена ломи Облаци се нарогуше, А загрме страшни громи ; Муаа севне, за њом гром се вине На те чете, небу са висине. Гробови се сад отворе Преплашена војска бега У студене мрачне дворе, Свак на своје место лега : Да га туна крије поноћ тамна До судњега господњега дана. Клону кости ту витешке, Над њнма се плоче свале, Још тек чујеш клетве тешке Испод брега са обале : „Проклет, проклет навек Јеремија, Потурица, изрод, харамија !® —

^З. јаори-а