Отаџбина

БРАТО МАТО

235

—■ Да му метнемо пару. — Какву пару. људи ; спустите тог човека у раку! — Треба, треба, попо! Прелетела је кокош !.., Неће валзати без паре! завикаше многи. — Е како вам драго! рече поп и измаче се. Брато Мато расклоии уста мртвом Јанку, метну му царевицу под језик. заплака се и само учини : (( еј, мој брато!.." II спустише Јанка. Бацише сваки по мало земље, рекавши: (( бог да га прости, лака му земљица !" Здсуше раку, пободоше крстачу, п вратише се с гробља. Са Смиљом пође тетка Новка, стара кочоперна бака, која се свакад нађе онде. где је жалост да теши жалосне, а где је како весеље и радост да се шали и веселн с радоснпма. Брато Мато врати опет сва она кола кући Јанко^ вој, поиспаличава волове, па их нагна у чајпр. Кола растави и позатура све опет на таван, где је и било. Док је Мато то радио и петљао, дотле је снаша Смиља обилазила по кући, по вајату и свуда по зградама и кукала иза гласа и грувала се у прси. Већ беше промукла и прекамукала од тешке запевке. (( Немој, снашо ! немој, веселнице! теши је тетка Новка, а сузе јој се котрљају низ образе као грашке. Божја воља — сви ћемо једном тамо! — Како нећу, мени ојађеној ! отеже снаша Смиља промукло. Куд ћу, црница, куку мени.... саморана ! — Љутиш бога, снашо јадна! тешп је тетка Новка. Немој се убијати, није ти вајде, повратити га не мош. Ниси ти, снашо, саморана; има добрих људи, којасиће се, нагледаће те. И црвак под кором није саморан...." Једва се мало уталожи снаша Смиља. Беше се већ почео хватати и сутон. Брато Мато нацепа јој дрва, донесе воде, сјави стоку и позатвара у оборе. Кад све среди, пође доле у своју коларницу. Снаша Смиља тек уздахну па кроз плач упита: