Отаџбина

248

БРАТО МАТО

вина дне некако у Београд, куну се свачим на свету, да су га видели у Београду. С торбицом о врату дошло у богос швију. Цела је богословија дрекнула кад се оно помолило на врата. Оно је одмах село међ ђаке и почело читати боље него и један богословац, боље и од њихових учитеља. Свет је врвио као на чудо, те га гледао и слушао како чита ... — 0, бог с нама и анђели божији! учинише готово сви у глас — и кмет Шавко и Грујо Снржо и Рако Тотрк. — Није прошло ни недељу дана, наставља Станко Џенабет, а оно ти се, вели, помоли уз вотњак —- носи под пазухом некаке прегрдне књижетине, све укорене у бивољу кожу. Снаша Смиља чисто се, вели, скаменила од чуда. Оно .уђе у кућу; торбица му пуна «Сановника", „Рожданика", (( Вечитих Календара" ; обеси је о клин, па рече: (( Изучио сам, нано, богословију 1" .... И одмах поче читати Снаша Смиља само се крсти. Оно ништа — седи и чита, устане чита, изађе пред кућу — чита, око куће — свуд чита и само чита " И кмету Шивку и Груји Спржи и Раки Тотрку пође коса на више, не умеде ни један ништа рећи; само заколуташе очима и погледаше један другог. (( Еле нит шта једе нит пије, наставља даље Станко Џенабет, — само чита, Легне да спава, па се, бог овде био, надме као мешина, а у јутру опет спласне као и било. Снаша Смиља опазила то па ћути; не сме, вели, да каже ни брати Мати. Није, вели, прошло ни недељу дана како се вратило с науке, а оно баци једном књиге у крај па рече: (( Е, нано, све сам прочитао, знам све!" па стаде шврљати онако беспослено око куће. Шврља тако шврља, па тек угледа некакав кајиш на дрвљанику. Саже се да узме — нема кајиша; исправи се опет кајиш ; саже се да узме —■ нема! Тако два трн пут. Док ти на један мах оно врисну. Снаша Смиља ис-