Отаџбина

ВРАТО МАТО

249

трча из куће ; сву је прођоше некаки мравци. Оно бежи у кућу — сво позеленило колико се препало. Увати-га као нека грозница, и трећи дан сврши. — А где ли га оно укопаше? упита кмет Шивко п нехотице. — Кажу иза гробља, негде крај пута. прича Станко Џенабет. Није се нн могло у гробље ; некрштено а и онако некако наказање божије. Ја до душе не знам.... Нико онда није смео ни привирити кући Јанковој,... Укопали су га, чинп ми се, Нешо Срндаћ, брато Мато, снаша Смиља, а и тетка Новка била је на укопу.. . Ја како ! Па сад ето напасти — не да селу мира! Сваку ноћ долази и тумара по тавану, чита и зове: „нано, нано, оди да вечерамо !" Снаша Смчља не сме да се макне од страха; по сву ноћ не сме да заспи. Већ толико ноћи морао је брато Мато чувати да није сама.... — Бога ми. не бих је ја чувао, рећи ће Грујо Спржо, па да ми је рођена сеетра ! —- Вала ни ја ! речз Станко Џенабет. Али знаш ти Мату.... човек се лепо живео с покојним Јанком ; па онда и куражан. .. — А што се Мате тиче, рече кмет Живко. он је куражнији од многих. — Вала није куражнпји од Неше Срндаћа, додаде Рако Тотрк. Оно јест и Мато, али Нешо — прођи се ! — Тако сваку ноћ, наставља Станко Џенабет.... Кад сутра дан, а оно на тавану или у кући крај огњишта постављена лепо сопра ; на њој све неко иверице и патрљчићи...." Тако су се разговарали усеоској механи кмет Живко, Станко Џенабет, Грујо Спржо и Рако Тотрк. Нису то бпли какви од оних што хоће да слажу тек штогод, него људи домаћпнн. С њима се кмет свакад договара, кад треба да се уради какав повећи сеоски посао. Истина — они су волели да свашто чују и да разаберу.