Отаџбина

250

БРАТО МАТО

Нек се деси ма шта, било у њиховом било чак у трећем селу, оии ће то одмах докучити од некуд.... Така им је ваљда нарав. Еле, пни се још дуго договараше с кметом шта да раде, и како да отарасе напаст са села. Да иду попу, поп их је већ једном избрусио — готово не смеду му више ни спомињати Да јаве власти, ни то није некако најбоље. Ко зна' шта ће власт рећи, а може на село пасти трошак у залуд. Да раде што сами — не ваља ни то ; могу учинити што и горе. И тако тамо - амо, опет се договорише: да оду још једном до попа Мила — па да га замоле нека гледа те како год заварчи, ако му зна и може што. V Трећи дан после овога разговора у механи сеоској, кренуше се поповој кући рано из јутра: кмет Живко, Грујо Сиржо, Рако Тотрк и Станко Џенабет. Ваде пх поп Миле, па се као и'зачуди мало : шта ли ће ти људн тако рано ! Поша Нера таман беше пошла из куће с карлицом кукуруза у рукама, да нахрани ћурке, што се беху искупиле пред вратима па истегле вратове и каучу, — а људи те пред њу. „Је ли попо дома, пошо? уиита кмет Живко — Ено га у соби, сад је баш устао", одговори поша и склони се да прођу. Они један по један те у собу код попа. Неко вели : „благосови, оче !" неко: „благосови попо!" и поседаше, ко на столпцу ко на миндерлук. Поп Миле одмах изађе те рече нешта пошп, па се врати. Мало иостаја, а уђе поша и унесе на шареном послужовнику стакло ракије с малим чашпцама, те послужи госте. Кад се обредише једном и проговорише по неку као људи — почеће кмет Живко: