Отаџбина

254

БРАТО МАТО

Сви боме ућуташе. С попом Милом не могу изаћи на крај. Поседеше још мало док их поша Нера послужи и каФом, па одошеполако. Кад одмакоше подалеко од попове куће , рећн ће Станко Џенабет: (( Вала, људи, и ови су ти иопови данас чудни! — А да њему затутњи око куће, рећи ће Рако Тотрк, онда бих ја видео њега! Не бп он говорио : „лудорија и ћорава посла!" — Ко зна, учини кмет Жпвко, може бити право и вели човек. — Мани се, бога ти, кмете! рече Грујо Спржо. Знам ја шта њега жижи.... — Ех, а шта то? упита кмет мало радознало. — Па ласно је погодити, рече Станко Џенабет. Дете изучило науке.... једнако чига. Зна то добро поп Миле, па не сме... А овамо се токорсе изговара — не знам шта... — Бог и душа то ће и бити! повикаше готово сви у глас и насмешише се чисто задовољни , што су се тако лепо сетили. — Па шта да чинимо сад, људи? упита кмет. — Ја, вере ми, не знам ! рече Грујо Спржо. — Ни ја!... Ни ја вала! рекоше Рако Тотрк и Станко Џенабет. С-ви се замислише, па иђаху тако ћутећи. Док ти на на један мах рече Станко Џенабет: (( Море људи, како би било да одемо до попа Ивка у Рудник? — А јес бога мп, добро те се сети! прихвати Рако Тотрк. У попа је Ивка она књига; ако он не знадне што — не знам ко ће — Да идемо попу Ивку , није друга! рече Грујо Спржо. Шта ти велиш, кмете, а? — На послетку да и то видимо, одговори кмет Живко као пристајући.