Отаџбина

256

БРАТО МАТО

да ли да не иде. Кад би трећу ноћ, ето ти му опет онога старца : „Море, синко Ивко ! Оћеш ти једном узети ону књигу из букве Кајаћеш се, бога ми!" Немаде куд поп Ивко, него порани рано пре сунца, па оде право у планину до манастирине. Нађе ону дебелу, шу* пл>у букву; дебела не би је могло обухватити десет људи, дебло сво шупље — има јој ваљда триста годнна. Завирива поп Ивко у дупљу, чепрка, мучи се — док ишчепрка одиста стару, престару књигу, писану све на зечијој кожи. Однесе је иоп Ивко кући, и од онда рашчу се по народу : како нема боље молитве, него што поп Ивко очита из те књиге.... Еле освануше рано пред кућом попа Ивка : кмет Живко, Грујо Спржо, Рако Тотрк и Станко Џенабет. Стари поп Ивко одаше испред куће, бели му се она брада као кудељка беле вуне. Они сви редом приступише му руци. Пита их поп Ивко : које добро, рашта су потегнули чак њему у Рудник ? Каздше му они све шта је и како је. Поп Ивко уведе их у неки собичак, ћилер — шта ли је. Чисто, боже, све мирише како је чисто. Наоколо свуд поширок равић по равићу књиге старе, петрахиљи, бројанице, поскурице. На среди уз дувар стоји јједан сто од дебеле растовине, већ се црни колико је стар. И на њему некаки требници, мало босиљка, неки ситни крстићи, парчад од жутих воштаних свећица. ^ једном крају виси о зиду неколико дрвених, четвртастих већ поцрнелих икона; још се по мало распознају на њима главе светитељске као округли жути колутови. Пред тим иконама виси сребрно кандило, гдешто већ позеленило од зејтина. Испод икона уз дувар стоји мали миндерлучић, застрт шареницама. Онамо на према се у зиду виде се врата од некаког долапа — чега ли, већ почадила колико су стара.