Отаџбина

БРАТО МАТО

257

Поп Ивко скиде читу, метну на онај сто. И кмет }Кивко и Грујо и Рако и Станко поскидаше и нехотице капе, па стоје и ћуте. Поп извади из ћурчета некакав кључић, отвори онај долап па извади неку прегрдну књигу, укорену у дебелу бивољу кожу, коре јој дошле чисто мрке и дебеле као даске. И кмету Живку и свима пођоше мравци уз леђа од те књиге. Поп Нвко метну је на онај сто, отвори је; листови дебели па чисто плесниви колико су стари, слова крупна као мачије мапе по снегу; задише из ње као нека буђ. Преврта поп лист по лист, чита, маха главом, трепта очима, шапта нешта.... Онп само пскокотили очи па гледе и чуде се књизи и попу. Поп Ивко тек склопи књигу па рече: <( Нек бог сачува сваког хришћанина ђавоље маштаније! па онда махну главом и упита: А зна ли се гроб детету ? — Зна, попо, одговори Станко Џенабет. Има амо људи те знаду поуздано. — Ех, ех, учини поп Ивко, само кад се зна.... Отиђнте у очи младога петка у глуво доба на гроб, па узмите мало земл.е. — Оћемо ли баш с гроба, попо ? упита кмет Живко и нехотице. — Јес, синко, с гроба.... једну прегрш, доста ћ& бити. А поведите и врана без белеге, непочишћена коња. — Баш у мене има вранац непочпшћен, рече Грујо Спржо. — Ех, ех, настави поп Ивко, поведите коња и понесите прегрш земље с гроба, али утувите — у глуво доба, па онда идите право у планину ... Ни по што да се не обазре ко ; нек се главом не шали.... ни по што!" Ту со кмет Живко и сви нешто згрозише и стресоше. (( Кад будете у планини, настави поп Ивко, коњ ће закопати ногом, а ви растурите ону земљу — али гле-