Отаџбина

262

БРАТО МАТО

Бога ми, км^те, одговори ГрујоСпржо и почеша се »за врата.... оно ја имам коња; али баш не бих био рад да идем. Ако оће ко — даћу коња драге воље. — Онда нек иде Станко, рече кмет. — Ко? зар ја? одговори Станко и чисто се трже. Бога ми ја нећу!... Све, све — али да идем ноћу по гробљу, још у глуво доба.... аја! — Није оно закопано у гробље, него негде поред пута, иза гробља, настави кмет. Је ли, Нешо? — Та као јест.... иза гробља, одговори Нешо полако и погледа испод ока брату Мату, а он неприметно обори очи иреда се. — Макар где, рече Станко; гроб је гроб.... Можете ми се и смејати, али ја, бога ми, баш не смем ! — Онда нек иде Рако , настави кмет и насмеши се мало. — До душе, кмете , одговори Рако и нешто се узврпољи, ја нисам плашљив тако као Станко; али баш нека мене !.... Боље нек иде ко други. Ја и онако не знам где је закопано.... Ево нек иде Нешо или Мато. — Јес, јес. најбоље ће бити Нешо или Мато, рече Грујо Спржо. — Они знаду где му је и гроб! додаде Рако Тотрк. — Па шта велиш, Мато ? упита кмет. — Вала, кмете, како год наредите; само бих волео да не идем сам.... одговори брато Мато и погледа испод ока Нешу, а Неша се једва приметно осмехну. — Па ето ти и Нешо, рече кмет. — Јес, јес, најбоље обојица! повикаше сви остали. — Не браним, рече Нешо; кад брато Мато пристаје.... могу и ја. А вала богу нисам ни плашллш. — Знамо ми то, брате Нешо, рече Станко Џенабет. — А ето куражан је и Мато, додаде Рако Тотрк. — Ја ћу драге воље дати коња, рече Грујо Спржо. — Само нек се село смири !" заврши кмет Шивко.