Отаџбина

БРАТО МАТО

263

Еле тако уговорише и изиђоше из механе. Свак оде на своју страну. Тај се дан ваздан говорило по селу само о младом петку, о враном коњу и о куражи Нешиној и Матиној. Народу беше чисто као лакнуло. Свак се поуздано надао, да ће се сад отарасти напаст са села. Да ће се већ једном све смирити. VIII Тако је и бнло. Дође Васкрс. По селу весеље, сабор, крста, пијанке. Људи се боме подоцкан враћату кући и за дивно чудо нико ништа не привиђа! Сва дојакошња чуда и страхоте почеше мало но мало прелазити у саму иричу. те се обично причаху или на весељу уз чашу вина или у механи сеоској, кад се састану беспослени људи. Поче се виђати и снаша Смиља. Тетка Новка одлази јој готово сваки дан; одлазе јој по кашто и друге жене из села. По некад заподену с њом разговор о Јанку, о оном детету, питају је да им каже — је ли баш то однста било све онако како се по селу дознало и говорнло. Али све у залуд! Снаша Смиља тако вешто замрси и заплете разговор, да баш ништа не можеш разабрати. А често се учини као и не чула. Шене мало по мало видеше, да снаша Смиља некако не воли о томе разговарати, па се оканише. Нису је после ни питале, нити јој спомињале што. Кад би пред Ђурђев дан — пуче 'глас по селу, да се испросила снаша Смиља. Пспросио је брато Мато. Осуше се по народу свакојакп разговори, као оно кад се ко жени или удаје. к Знао сам ја. вели Станко Џенабет Груји Спржи, Раки Тотрку и кмету Живку — да ће тако најпоеле бити. — Нека, људи, ако ће ! вели кмет. Мато је ваљан човак, вредан, поштен....