Отаџбина

264

БРАТО «410

— Па милостив, душеван, додаје Грујо Спржо. Ако ћемо право — он је и држао и чувао ону кућу, као своју. — А и Смиља је ваљана жена. вели Рако Тотрк. Млада је, лепа штета би било да се не уда. А ни Мати није мане.... Може он бити ваљан домаћин. — Ех, ко би се надао ! ншчуђава се кмет Жпвко. И видиш ти, баш је он испроси !.... Ако вала, сретно му било ! Тако си могао онда чути где се разговарају ови људи о женидби Матиној и удаји Смиљиној. Али си могао чути и Младена Ногоњу како се пакосно осмехује и вели: (( Тех! тачо је то !.... И дан и ноћ не избијај из оне куће. Токорсе све за севап. Знам ја тај севап! — Онака баштина, онолики мал, утањио би на то Петрић Голаћ.... Могла је, вала, да бира по избор момке. У кога се загледала ? У Мату, колара, гулавера!.... Нико му више ни наплатка не да. — Каки су је људи просили, болан! наставио би Младен Ногоња. Реци, с јабане су ; а кад неће за јабанца, што не нађе другог кога овде у селу, него баш Мату ? — Жао ми је само, додао би на то Петрић Голаћ, што ће онолика баштина пасти у шаке оном гулаверу.... Али ко зна — неће га можда ни он прокопсати!.... Осим оваког разговора, могао си чути и овако што : (< Та очију ти, зар је одиста Мато испросио Смиљу ? упитала би тек нека жена своју комшиницу и прију. — Па зар ниси чула, болан, одговорила би прија ону певанију прекјуче код куће Смиљине ? — Чула сам, али ко би се надао! — Знала сам ја, бога ми, да ће тако бити.... — А ко није знао, пријо !.... Није Смиља масларади одбила онаке људе.