Отаџбина

С И Р О Ч Е

Тражимо лека за душу јадну, Грлкмо гробак и хумку хладну... На гробак свежи дете је иало, Па је кукало... Па је плакало... Јадниче мало сузице лије, Јер гроб му оца и мајку крије.... Сад је сироче кукавно, јадно, Голо и босо, мучено, гладно ; Никога нема, никога више, Да му са лица сузе убрише : Д» му проте т речи медене; Да му загреје груди ледене ; Да му сачсшља косе свилене ; Да му милује лице увело : Да му по.Ј.убп око упало ; Да га притисне на топле груди: Да га уљуљка ; да га пробуди ; Никога нема У рану цвету 0:та саморан на белу свету, Да до дна горку чашу испије, Да реку суза врелих пролије; Да усамљено јадниче шета, По тесним грудма белога света; Па кад га беде и свака чуда, У чами, јаду сустиже свуда, Црн ће му бити васколик свет, Свенуће ж.чћа н.еговог цвет! Ој, много њих су тако пропали, Што нигде никог нису имали ! На свежи гробак дете је пало Па је кукало ... Па је плакало !.. Сироче мало среће је худе, Никога нема да уза љ буде, Да га сачува неука, млада, Од кужшег даха порока, јада !... СреКо-несрећо варљива слико, Та тебе јоште не види нико; У часу када забљештиш сјајем, Ти се расплинеш са уздисајем !... И пред дететом провала зија, И на ивици оно се нија,