Отаџбина

0 И Р О Ч Е

Па је жалосно у гроб гледао. Поглед му тужно на гробу блу^и, А уздах цепа младићске груди ! У нежну цвету живота свога, Оста без мајке, оца доброга. Оста саморан и баш кад хтеде У понор зала, несреће, беде, Да се стропошта, да га нестане, Па да му сунце нигда не гране ; Дођоше људи срца нежнога, И дивотнога, милостивога ; Узеше дете, те душе свете, Да га кроз пустош светску проведу, Да га очински на пут изведу И много... много жалосних дана, Стизаху дете — тог сиротана — Поред љубави оца новога, Опет је тешко „своме без свога !" И кад је младић на снагу стао, Овојим очима у свет гледао, Опет се мајке, оца сећао, Па је на гробу горко плакао ! Ој бели дани, Дивни сте, сјајни ал' — избројани ! Што човек даље у дане тоне, Све дубље душа у јаде пада ; Дани се свому западу клоне, А човек грешни чему се нада ? Да ли животу, блаженом рају ? ! Да ли богатству, варљивом сјају ? ! Да л' срећи, слави, бледим еликама ? ! Да ли господству, сјајгшм маштама ? ! ! Остави благо и златну круну, Јер златну круиу са крвљу пуну, Грешни је људи к'о недостојну, У ништавило, заборав груну ! Мани се варке.... маште се мани, Јер су ти дани ој — — избројани ! Код грсба једног младић је стао, Па је жалосно у гроб гледао,