Отаџбина

НАШ V ЧИТАЛАЧКА ПУБЛИКА И КН.ИЖЕПНИ ЛНСТОВИ 631

Од тих десет хиљада људи, узевши једно на друго и у средњу руку, троше сваки барем по једлн дичар дневно на ствари без којих би се могло живети : на пиво, ракију, дуван, картање и т. д. То чини 10,000 динара дневно, 3.650.000 динара годишне. Статистичари ће нам се смејати како смо малу цифру узели, али ми смо то нарочито узели, да не би изгледало да претерујемо. „Па шта, зар ја да се одречем мог полића ракије моје чаше пива и мојих неколико цигара на дан, тог јединог задовољства што имам. за љубав твоје тамо књижевности Боже сачувај, толику жртву ни један паметан човек неће потражити, јер он зна како су те ситне навике нужне у животу, и ако би се за невољу могло без њих. Него ми као велимо, кад нас десет хиљада, од све наше сиротиње, можемо да дамо на четири милиона динара годишње за таква уживања, ваљда би могли дати само десети део од те суме и на душевна уживања ? А када би то урадили, ми би годишње давали српској књижевности 250,000 динара. а то би учинило да се наша књижевчост толико оснажи колико пије могла за 50 година нашег самосталног народног живота. То би учинило да би наша лепа књижевност, која би постала и бол.а и јевтинија, за неколико година удесотостручила број писмених људи у нашем народу , а када би она масама народним омилила читан.е , онда би степен умнога развитка у маси народа постао толико висок,"на спрам садашн.ега, да се онда не би морало „политизиргти и умно кржљавити" за љубав класице , јер би онда било земљишта за здраву наоодну политику, за прави политички живот, а уједно наш се домаћи живот не би више сводио на једино ручање, вечерање и спавање. У нас би могло бити и душевног живота. Ако наша књижевност у општс а наша белетристика на по се, није данас на висини на којој би се желети могло, то није кривица српских књижевника и писаца. И ако у нас још нико није жавео од свога књижевног рада (јер што један или двојица живе од пера пишући политичке и друге дтписе за не\шчке листове, то се не може рећи да живе од свога рада у српској кн.ижевности), и ако је сваки наш кн.ижевпик до сада морао па и данас мора да ради ма какав занат, да је махом чиновник и т. д. да би се могао хлебом хранити, а кн.ижевни му је рад само узгредни посао, који он ради онда када се н.егова срећнија браћа одмарају од зара^ивања „насушног хлеба" и од борбе за опстанак, и ако вслим наши књижевници морају махом џабе да раде, а често и од уста да одвајају само да св">ја дела наштампају, опет наша књимевност имт и по