Отаџбина

144

књижевни преглед

вредности, онда се и критика по себи разуме. Наопако, ако је критика субјективна. Јер ако је рад осредан а критика не зна да нађе довољно речи у хвалу му, оида таквом почетнику нарасту крила, и он у заносу уображене вредности своје нити хоће, нити може да напредује. У противном случају пак, кад крктика опет не зна да нађе довољно речи у куђењу, онда се младом таленту, који тек своЈа крила хоће да опроба, пресече сваки напредак. Ту дакле наћи онај средњи пут, који на деликатан начин врлине истиче а мане открива, лежи баш мајсторија објективне критике. Али још нешто; оцена се не сме никако бавити личношћу писда, јер се не оиењује он, писац, него оно што \е писано, дело његово. До душе дело, а особито песничко дело, излив је унутратњег осећаја пишчевог, те је некако карактеристичан израз његове субјективности ; али баш за то, рецеезент се мора држати оног, што је пред њим, а не опог, што на свој начин тумачити може. Песникова способност само се онда мора истаћи, ако се о њој у свези са умним му производом говори, и ако се ли на тај нроизвод односи. ПерзиФлврању пак ни ту нема никако места. Друго је шта, ако је дело у рђавом правцу тееденциозно, те из сваке речи проучити даје, како је писац ^светињу музе на своју личну цел употребио. Онда да богме не говори нам дело, већ писац сам, и кад се он хотимички, или лакомишлено истиче., нек се и онда и не чуди, ако критика и њега дирне. Но и пак, права критика неће ни у таквом тугаљивом случају ваборавити позив и задатак свој. Нек ми се извини, што сам се овде начслом критике мало више позабавио ; али прилике наше такве су, и граја са политичког Форума хоће по мало да се увуче и у посве неутрално и узвишено поље книжевности. Книжевност, а наиме песништво, не сме постати блудница, која се попија по оним, који има већа уста, и који моментано ситуацијом влада, Што је већа хука-бука, то је онда песништву све мање места. Ја сам напред говорио о оцени нове појаве у песништву. Можда то на први поглед нема смисла, јер сам горе истакао „нове" песме Душана Рогића,' а те претпостављају, да већ „старих" има.« Али ја сам то хотимички хтео тако, јер се не сЗћам, да сам где читао опширнију оцену на те старе. Оамо у 126 књизи „Летописа Матице Српске" изашла је кратка и летомичка критика о„песмама Душана Рогића," које су 1879 у Загребу изашле. Немам ни ја намере говорити о тим старим песмама, просто с тога, што држим да се Рогићева особина у „новим« тек управо показала.