Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

147

ишоди мало оричекати, пре него што се чове^ реши, да озбиљно дело изпеде. Песничка способност не може му се баш са свим одрећи ; али та јз још у повоју — шат израсте из њих, јер само речи, ставлене у четир реда, са свакидашњом сликом, не дају још „диплому лирске способности." Лирски песници новијег добаморају бити од извреног квалитета ако хоће да наиђу на признање, поглавитс с тога, што су мотиви њихових песама већ на многи начин употребљени. Ја и сумњаМ, да се у лирици са свим нова мисао може ва ()И. За то баш и морају песници на израду, на начин и на спољашњи облик највећма пазити. Ако и то не чине, онда богме не треба да се туже на неблагодарност својих сународника У Новоме Саду. Милан Оавик Рнд, лист за науку и книжевност, Власник и уредник П. ТодоровиИ свеска за октомбар 1881, у Београду и т. д. (наставак) Када смо прочитали ову студију Овет. Николајевића, између многих питања, о којима ћемо сниже говорити, највише нам се наметнуло ово питањ^ : шта ли је могло побудити Перу Тодоровнћа, који је, како причају, аутор оне славне изреке : да је мајстор, који начини пар кобасица (или земичку) већу услугу учинио људскоме друштву, него Шекспир са свима његовим трагедијама, шта је тога естетичара социјалистичког могло побудити да у првом броју свога ваекрслог журнала уступи најугледније место једној глориФикацији тога извесног Шекспира? Питалисмо се како је могао писац оне епохалне расправе, која је у »Раду« штампана под скромним насловом »уништењо естетике« допустати, да Оветомир Николајевић, опет у »Раду« васкршава ту уништену ћиФтинску естетику, да хвали вештине које је само »раскош и обест људска створила," па чак да доказује користи које и најрадикалнији „нови људи" могу имати од вештина у веку, када је радничко питање на реду, када је најузвишенији задатак за ум људски да мисли о капиталу и његовом експлоататорству јаднога рада. Надамо се да смо нашли прави одговор на то питање, али да то оставимо као п то(; <1е 1а 0п, а а сада да видимо шта има у Оветомировој студији »Пред Шекспиром" Он најпре доказује да прави песници не припадају једноме народу, већ човечанству, да ће они живети докле год природа буде ооојим дивотама и ужасима упливиеала на човека У таке песнике долази на првом месту Шекспир. У временима^ када се људска на(0 '