Отаџбина

СБЕ *КЕ ТО НЛРОД ПОЗЛЛТИТИТ...

И сумрак се поче хвататн а лађе још нвхча. Свет, којп ју је чекао, поче се разилазлти. Оде и дечко с тврдим земичкама и капетаница с бајатим лицем. Одоше и оба практиканта, с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром, што им је точио још прошле среде отворено шшо. Пођоше и кочијаши нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина „ради апетита" или „опружања ногу" оде пешице, заметнувши прут на раме, а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка магазаџије не хтеде сести у кола, већ пође са својим маленим друштвом пешице, окрећући час-по леђа онима с којима је говорила ; и то не из непристојности, већ просто због тепелука, који тако безазлено блисташе, као да је Зајичар ироцватио а кроз Књажевац протекла река од млека. Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места, где га је нестало, пружаху се у небо дугачке, светле, беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку, са раширеним и на горе окренутим прстима — управо онако, како то ираве добри и рђави молери. Сава, која је била тако опала, да је се готово на сваком месту могла газптп, сањиво отицаше, одбијајући слабачак, црвеникаст реФлекс од облачака поврх ње. За мало још и свет се са свим разиђе. Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стојаху још само дпа човека — један у Фесу и чакширама, други у мунОтаџбина IX, 3 4. ^