Отаџбина

162

СВЕ ЋЕ ТЈ НАРОД ПОЗЛАТИТП

диру н мамузама. Онај у Фесу — Влагоје казанџија цео дан нестрнљиво ходаше ; сваки час запнткиваше кога по што год; обрташе се непрестано, као да га цела сна^а сврби, иа не зна одакле да се почне чешати ; улазаше у станичну гостионицу, и чисто као да ће одоцнити усплахирено истрчаваше по ново на поље, упирући поглед далеко преко мирне Саве. Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке у ћилибару, са седим золуФима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим , плавим, ведрим очима, које живо, па ипак с поуздањем скакаше с једног предмета на други. Чибук је непрестано држао у зубима, палећи лулу истресеним кокицама. Зваки час је запиткивао и момке и агента : што то да нема лађе ? да ли има кака депеша ? је лп вода тако мала ? вуче ли каку теретницу ? итд — на што му и момци и агенат, са Јрођеним гооподством страних држављана, врло у кратко и осорно одговараше. Капетан пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту, подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни, с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудише око тога места, као оно са свим издубљвна главчина око оједене осовине. На његОвом лицу не беше онога херојичнога пзгледа, који се кад што виђа и на пенсионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину, иза које се диже олуј, одлећу ћерамиде с кућа и иапе с глава. Пуначки, малени, с обе стране постриженп бркови, мален али подебео нос, осредње смеђе очи, рехаве обрве, округао обријан подбрадак и чисти, масно - жутп али не мршави образи, мала уста, с поверљивнм контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља, и као млеко чиста сабља — све то издаваше човека господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те ни мало не бн из-