Отаџбина

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

163

ненадило кад би он окренуо дами леђа , обрисао нос са.нетом или чак забо виљушку у локЈМиће. Он дакле стајаше, а казанџија се непрестано вртијаше,' : 'На иослетку кад мрак стиже нре лађе, и не могадијаше се више видети ни златан иерваз на агентовој капп, п њих се двојица покуњеии вратише у механу. — Нема је па нема, рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. - Нема је, рече и оФицир, али мирно, као перијоД1!чан чиновник , који зна да после пет година мора доћи класа. — Што ли, Воже ? рече опет казанџија. Ва.ма . . . та да овде и нема Турака.... а лађа се ваљда и не може бобандирати. Капетан ћути -• А кога вп чекате ? уиита опет Благоје. — Жену ! — А ја сина ! Рањен је. Он се мало отресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу, и ионово је наиуиивши и палећи настави преко чибука: — Али лако, са свим лако ! Писао ми је његов друг Јоле. Овде и овде ! Он руком показа са свим неодређено најоре преко леве плећке, па онда дуж целе десне ноге. — Само га окрзло ! Отпуштен је кући пз болнице да се поправи, па после у име Вога опет ! . . . И треба ... Треба гонити пексијана ! . . . Само нека нам је Бог у помоћи ! . . — А шта вам ]е син ? рече капетан, почињући учествовати у псторији казанџијиној. — Мој син ? казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега је рука видите овде дебла него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што еам имао — шта ће ми ? — само сам алат оставио. Али 11"