Отаџбина

164

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

док је његовмх руку и алата биће нама двојици хлеба, па баш да нас је и десеторо. — Знам, знам, рече капетан, али шта је он у војсци? — У војсци ? Пешак ! Јест, пешак ? Ја увек кажсм: ти, брате, ти би требало да си тобџија, Ти би лепо могао повући топ. После оно кад груне — милина човеку чути ! Али он хоће у пешаке. Каже : ово вреди — ако ћеш на пушкомет, ако ћеш за гушу. Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари ту трава не ниче. — А где је рањен ? — Бога ми не знам. Не знам — бадава ! Писао ми је истина његов друг Јолс, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма ! У две борбе — у две .... Он извади са свим масно и изгужвано писмо из ћурчета, и предаде га капетану, који га понесе у руцп да га прочита спрам свеће у механи. Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима, која воде у авлију, стоји написано облигагно «срећна нова година" и т. д. и испод тога (( Илија ! Сремчевић 14 гро : од = раки :» На среди таванице обешена лампа чкиљила је, једва пробацујући зраке кроз већ са л\\л\с> «тавл.о. <г.\№ столица, са сламњим седиштем, и сломљеном и тако живописно испруженом ногом, као да хоће да се фотограФише. Капетан седе на дугачку клупу крај прозора, и поче читати врло замрљано писмо. Благоје склони најпре ону столицу, псујући «што ће ово чудо овде и , седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу, хтевши се налактити. Али се од један пут трже, видећи по столу грдну, црвеникасту, масну мрљу. — Еј, ти, море ! Е ово је баш преко јего ! Гледај ти молим те : мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, оди овамо ! Обриши ово !