Отаџбина

СВЕ ИЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

165

Од некуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење. — А што је ово овако м^сно ? Је ли, магарче ? — Па механа је, газда Благоје, рече прљаво створење, с толико непобитног разлога, да се Благоје са свим разгоропади : — Е гле ти њега ! Међер си ти неки мудрац ! Па ваљда не седе свиње у механи ? Читалац ће се врло огрешити ако помисли, да је Благоје какав чангризало — боже сахрани! Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљеља, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију — само да му прође време. Није он иначе био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање па свакога кога сретне, беше само очајнички покушај да разагна чаму. Због тога он опет јуриши на капетана : — Јесте ли видели онога с ногом ? — Кога с ногом ? — Та онога без ноге ? — Кога без ноге ? — Та онога са штаком ? — Кога са штаком ? — Са штаком ! Онога што су му доктори одсекли ногу ? — А што су му одсекли ? — Па кажу, хтео је да умре од ране, што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге .... Зар ви не знате онога с ногом ? — Не знам, рече капетан, нисам га видео. — Па све проси пред црквом ! — Хм ! — Ух, боже! Благоје се стресе. Овакав бадрљак само ! Бол^е би му било сто пута да је умрво ! А он ништа — жив ! Па још пуши ! Нчшта му, каже, не шкоди!